Radi se o fudbalerima do 21 godine, a srpska liga je sa 25,6 odsto prvoplasirana u odnosu na Dansku (23,2 odsto) i Belgiju (22,1 odsto), tradicionalne rasadnike talenata.
Od top liga, Francuska je šesta, Bundesliga 13, dok Serije A i Primere uopšte nema na listi. Engleska je poslednjeplasirana na 15. mestu, dok je Hrvatska osma.
Superliga Srbije je do ovog uspeha stigla najviše zahvaljujući obaveznom pravilu „bonusa“ da na terenu moraju da budu u svakom trenutku po dva fudbalera mlađa od 21 godine. Druge lige nemaju ovo pravilo, a ono i nije presudno u formiranju pravih fudbalera.
Jer, jedno je forsirati mlade obavezno, a drugo puštati najbolje mlade fudbalere da igraju utakmice.
Uostalom, da nema neke preterane koristi od „bonus“ pravila već neko vreme za naš fudbal vidi se na evropskoj sceni gde je naša liga sa nekada solidne 11. pozicije (tri učesnika u grupnim fazama evropskih takmičenja) za četiri godine pala čak na 24. mesto.
FK Partizan
Sve to kao poslednica loših izdanja u Evropi svih naših ostalih klubova, osim Crvene zvezde, koja je nešto donosila. Zato sama statistika nije dovoljna. Pravo pitanje nije: „koliko mladih igra?”, nego: „koliko njih postane standardan igrač na višem evropskom nivou posle toga?“.
U našem slučaju, u poslednjih pet godina efekat foriranja dece je čista nula. Možda se neki menadžer ili roditelj povremeno „opare“, ali ta deca koja odu napolje ne uspevaju da dostignu vrhunski nivo.
