Ogromni borac uspeo je da iz malenog gradića Montros da izgradi impresivnu karijeru tokom koje je nastupao i u NBA, ali i Evroligi. Trenutno brani boje Dubaija, u koji je stigao iz čuvene Barselone. Izabran je kao 15. pik prve runde od strane Dalas Maveriksa, a branio je i boje Filadelfije, Atlante, Bruklina, Klivlenda i Indijane.
Zahvaljujući impresivnim fizikalijama i sposobnosti da sačuva najbolje napadače rivala, važan je šraf u timu sa Bliskog istoka, a zapažene role imao je i u najjačoj ligi sveta.
Uprkos napornom rasporedu, bivši student univerziteta Virdžinija je sa zadovoljstvom pristao da za naš portal opiše težak put koji ga je na kraju doveo do samog košarkaškog vrha. Dotakao se i dobrog prijatelja Džabarija Parkera i komentarisao fijasko Amerikanca u Humskoj.
Džastin Anderson Starsportphoto©
Odrasli ste u malom mestu Montrosu u Virdžiniji, koliko je teško u takvom okruženju izboriti se za sam vrh svetske i evropske košarke?
– Prilično je nestvarno i kul kada pogledam unazad. U to vreme nisam imao pojma da će ovako izgledati moj život. Bio sam dete koje voli sport, pogotovo košarku. Voleo sam da se igram napolju, vozim bicikl i slično. Put ka fakultetu delovao je pakleno težak, gotovo nemoguć, a tek do profesionalnog sporta. Nikada ne prestaje da me zadivljuje kada se setim ili kada govorim o tome. Često kažem ljudima da, ako bih morao sve ponovo da uradim, pitam se da li bih baš sve ponovio. Bilo je veoma teško.
Koja su bila Vaša odricanja?
– Žrtvovao sam mnogo prijateljstava, mnogo vremena i generalno svega. Imao sam mnogo prijatelja koji su voleli crtane filmove, anime. Nisam imao vremena da gledam iste stvari, jer me nije zanimalo. Uvek sam mislio samo o košarci. Zbog toga se često zapitaš „da li propuštam svoje detinjstvo“, jer ako me neko pita „Ko je Naruto?“ ili nešto slično, a ja nemam pojma o čemu priča. To te nekako učini drugačijim, izdvoji te. Ipak, to dostignuće mojih snova čini još lepšim i jako mi je drago što sam uspeo u tome.
Ko Vas je izveo na pravi put u tako teškom okruženju?
– Pre svega moja porodica. Košarka je prilično ustaljena u našem domu. Moj brat, sestra i otac su igrali košarku, dok je majka bila deo plesne navijačke grupe tamošnjeg tima. Tako da mi je lopta usađena od rođena (smeh). Najmlađi sam od troje dece, tako da sam samo bačen na pogonsku traku koja je neumoljivo radila. Kada bih upao u nevolju, roditelji bi mi branili sve, osim košarke. Ako izađem napolje i šutiram na koš, nikada me nisu zvali nazad u kuću, niti me grdili što sam ostao duže. Takođe, uživao sam u tome, pa se idealno poklopilo.
Džastin ma treningu Dubaija KK Dubai
Da li ste imali neki tim koji ste pratili i za koji ste navijali?
– Montros je jako mali gradić, tu nema ničega. Ne postoji tim koji je simbol grada, a ni u blizini. U Srbiji svi navijaju za Crvenu zvezdu i Partizan, ali nisam čuo da neko navija za Borac iz Čačka? Čak je to tim koji igra na višem nivou, toga u Montrosu nema. Vašington Vizardsi su nešto najbliže, a opet su miljama daleko, delovali su nestvarno. Nije bilo socijalnih mreža, pa niste imali pristup svim timovima. Tako da sam više pratio igrače. Preko aplikacije“Limewire“ sam skidao montaže najboljih poteza Vinsa Kartera, Trejsija Mekgrejdija, Alena Ajversona i ostalih. Nisam imao pristupa utakmicama kao danas. Tako da su mi uzori bili dobri igrači iz komšiluka. Gledao bih lokalne srednjoškolce kako zakucavaju, odlazio kući i radio isto na nižem obruču. To mi je bila motivacija.
Pored dece iz komšiluka, u kome ste videli neku vrstu idola dok ste odrastali?
– Lebron Džejms jedan kroz jedan. Čovek je nastupao na nacionalnoj frekvenciji sa 16, 17 godina, nikada nije upadao u nevolje, nikada skandali van terena. Naporno je radio i ispisao svoje ime u svim istorijskim knjigama. Ni ne gledam u brojke, ali Lebron je uvek bio primer kako se profesionalac ponaša. Pritom, sluša mog omiljenog repera Džej-Zija (smeh). Ne zanima me debata o najboljem svih vremena i da li je bolji Kobi, Lebron ili Džordan. Svi su neverovatni. Ali za mene, Lebron Džejms je zlatni standard jer je kompletan u svakom smislu. Veliki sam fan, jer je pobeđivao, osvajao titule i priznanja, ima veliku i skladnu porodicu. Uvek nastavlja da inspiriše.
Ostali ste u saveznoj državi i opredelili se za univerzitet Virdžiniju, da li je neki drugi koledž bio blizu da Vas angažuje?
– To je jako dobro pitanje jer sam baš skoro razmišljao o tome. U to vreme košaraši nisu baš skupljali ponude kao pratioce na Instagramu. Danas svi rade po principu „Napraviću listu od 20, a onda je skratiti na 10 univerziteta koji mi se dopadaju“. Igrao sam u vremenu u kojem ste mogli da odete gde god, jer ste dobar igrač. Nisam postizao najviše poena, ali sam umeo da igram košarku. Čitavog života sam na ovaj ili onaj način u prilično konkurentnoj košarci, pa su treneri govorili „Samo reci ako razmišljaš o dolasku kod nas i stipendija je tvoja. Ako nemamo mesta, napravićemo ga“. Generacija sam Ostina Riversa i Bredlija Bila između ostalih, ti momci su mogli da odu gde god. Stekao sam ugled jer sam pre koledža igrao Letnje lige sa i protiv Kevina Duranta, Greivisa Vaskeza, Linasa Kleize i ostalih. Nisu me gledali samo srednjoškolski, već i koledž treneri. Dvorane su bile pune, jer su svi želeli da nas gledaju kako se takmičimo. Gledali su disciplinu i iskustvo u sprovođenju trenerove zamisli u delo. To me je isticalo u odnosu na moju generaciju. Možda nisam bio rangiran kao prvi, ali sam dospeo mnogo dalje od mnogih momaka koji su više od mene obećavali u mladosti.
Vašim dolaskom Virdžinija je napravila moćan tim, kako je bilo igrati sa toliko kasnijih profesionalaca?
– Fantastično. Malkolm Brogdon, Džo Heris, Akil Mičel, Majk Tobi i Devon Hol su neki od momaka sa kojima sam imao čast da delim svlačionicu. Sve vrhunski igrači.
Kakav je bio osećaj kada Vas je Dalas izabrao na NBA draftu u prvoj rundi?
– Ostvarenje sna. Znate, tokom odrastanja moja porodica nije imala novca. Roditelji su davali sve od sebe, ali nismo imali sreće. Sećam se odlaska u jeftiniju radnju sa sportskom opremom i tamo sam video dres Dirka Novickog. Išao sam u tu radnju jer sam jeftino pronalazio majice i farmerke. Ali kada sam ugledao taj dres Dalasa sa brojem 41, bio sam zabezeknut. Uvek sam obožavao Dirka zbog načina na koji se nosio kao profesionalac, ali i umeća na terenu. Bio je skroman, a „ubijao“ je vrhunske igrače u NBA. Mogao je da radi sve u napadu. Majka mi je kupila taj dres i kunem Vam se, nisam ga skidao. Nosio sam ga za svaku priliku. Nisam u njemu igrao košarku jer sam se plašio da ga ne oštetim ili isprljam. Prolaze mi kroz glavu odevne kombinacije koje sam pravio (smeh).
Ko bi rekao da će baš taj Dirk biti Vaš saigrač?
– Upravo tako. Nikada neću zaboraviti tu moju „Dirk fazu“, a onda jednog dana samo me stigne „Prokletsvo, pa taj čovek je sada moj saigrač“. Nestvaran osećaj. Kada me je Dalas izabrao, prvo me je nazvao Doni Nelson, tadašnji generalni menadžer i dodao telefon do vlasnika Marka Kjubana. Nismo razmenili ni par reči, a on je rekao da će se sada javiti moj budući saigrač. To je bio Dirk! Oko mene je ludnica, svi slave što sam izabran, a ja pričam na telefon sa Dirkom Novickim! Nisam mogao da verujem šta se dešava i ni u najluđim snovima nisam tako zamišljao. Eto, desilo se i prilično je kul priča.
Kako je bilo trenirati i učiti od Novickog?
– Sve sam naučio od tog čoveka, sve. Šta znači biti profesionalac, kako se ponaša u svlačionici, kako se vodi računa o telu i kako slobodno vreme treba da izgleda. Sećam se kada sam tek stigao u ligu, čekali su me treninzi. Svi poznatiji igrači i veterani su uveliko bili ili planirali letovanja, a ja ne izlazim iz teretane i sale. Tada sam mislio „Čoveče, voleo bih i ja da mogu ovako da putujem“. A onda, prvi dan trening kampa za nas „smrtnike“ i pogodite ko je tu? Dirk Novicki sa svojim trenerom Holgerom. Gledate lice franšize i budućeg člana Kuće slavnih kako trči i kupa se u znoju i shvatite „Aha, ovo je potrebno da biste bili veliki“. Nažalost, nisam imao priliku da više vremena provedem u Maveriksima iz ovog ili onog razloga. Verujem da sam mogao više da pokažem šta umem u NBA, ali desilo se. Dao sam sve od sebe i to je sve što mogu. Svi su mi pomogli da postanem profesionalac kakav sam danas, Dirk, Deron Vilijams, Džej-Džej Barea, Vesli Metjuz, Devin Haris i ostali. Imao sam svlačionicu punu veterana. Ta grupa momaka mi je pomogla i pomaže mi i danas, jer je bilo igrača iz Evrope. Shvatio sam već tada da se i ovde igra ozbiljna i jaka košarka i to mi je pomoglo da razmišljam o svojoj veštini i ne gubim vreme stvarima van terena. Sve je to zabavno, jahte, kuće i besna kola, ali sam vrlo brzo stekao pravi pogled na stvari.
Dirk Novicki EPAimages
Kada ste odlučili da je vreme za dolazak u Evropu, da li Vas je motivasala jaka ponuda ili ste neko vreme o tome razmišljali?
– Imao sam neke sjajne ponude u prošlosti, ali nisam mogao da ih prihvatim zbog tadašnje situacije. Primera radi, imao sam odlične uslove ponuđene od strane Makabija, ali sam odlučio da ostanem u NBA. Sećam se da sam pričao sa Tajrisom Rajsom i on je pričao „Brate, ovo ti je Majami, Njujork, Los Anđeles i Las Vegas u jednom mestu. Neverovatno je mesto, neverovatni su ljudi. Dopašće ti se“. Ipak, odlučio sam da ostanem u NBA, nisam bio spreman da odustanem. Kada ponovo razmislim, verovatno bi bilo bolje da sam prihvatio tu ponudu. Pričao sam sa agentom i odlučio da presečem i ostanem. Verovao sam u svoj kvalitet i želeo sam da se borim za mesto u timu. Makabi se posle ponovo javio, ali je tada već bilo nekih problema oko rata ili nekih sukoba. Znam da su se selili i igrali utakmice na neutralnim terenima, nešto kao danas.
Odlučili ste se za put do svlačionice u NBA preko Razvojne lige?
– Tako je. Imao sam nekoliko dobrih godina u Razvojnoj ligi. Želeo sam da pokažem da sam kompletan igrač i da mi je uspeh tima na prvom mestu. Brinem samo o ekipi i u pobedama. Tako sam se postavio i u Filadelfiji, ali je uprava imala drugačije ideje sa mnom. Generalni menadžer Brajan Kolanđelo me je doveo u Filadelfiju i obećavao mi je mesto u timu ukoliko nastavim da radim ono u čemu sam najbolji, Odbrana i pametni potezi u napadu. Taj čovek je „napravio“ Pi-Džeja Takera u Finiksu i istu zamisao imao je sa mnom. Nažalost. Brajan je dobio otkaz iz Filadelfije, a mene je novo rukovodstvo trejdovalo sa Atlantom. Nisam dobio prostora, pa sam se opredelio za Razvojnu ligu. Igrao sam na pravi način, nisam forsirao. Prosečno sam beležio oko 28 poena po utakmici, sedam skokova i oko pet asistencija, lepe brojke zar ne? Igrao sam na svim pozicijama i čuvao najbolje napadače rivala. Probao sam da pomognem timu da pobedimo i nisam mislio o sebi. Razmišljao sam „Ako nisi pobednik, koga je briga?“. Rik Karlajl je želeo da mi pruži šansu i dovede me u Indijanu, ali je sezona već bila gotova. Završio sam drugi u MVP konkurenciji iza Karlika Džonsa. Da li sam bio oštećen, neću da komentarišem. Recimo samo da od tada uvek imam poseban motiv protiv njega (smeh). Kada sam video da ni posle takve sezone niko ne zove, shvatio sam da NBA nema mnogo smisla pa sam odlučio da probam na drugom mestu.
Anderson u duelu sa Karlikom EPAimages
To drugo mesto bio je Breogan?
– Tako je. Stigao sam u Breogan kod trenera Veljka Mršića iz Hrvatske i njemu mnogo dugujem. Pustio me je da igram svoju igru, pa sam vrlo brzo dobio pozive jakih timova iz Evrolige. Uvek kažem da sam danas provereno evroligaško ime, ali nekada to nije bilo tako. Mnogo ljudi je sumnjalo u mene i imalo je sumnje da li ću se snaći u Evropi. Mnogo njih je mislilo da sam previše glup da bih igrao ovde. Mnogo puta sam nazivan „glupim Amerikancem“, ali vremenom shvatite da neki ljudi pričaju samo da bi kritikovali ili vređali. Pomirite se sa tim da je mnogo glupih ljudih ljudi koji vole da pričaju. Ipak, ja volim da mislim kako sam jedan od pametnijih košarkaša u ligi, jer uvek igram za tim i donosim dobre odluke. Takođe, sa ponosom tvrdim da sam jedan od najboljih, ako ne i najbolji defanzivac u Evropi.
Ko Vam je najteži igrač za čuvanje?
– Rekao bih Vejd Boldvin. Jako je nezgodan za čuvanje. Ume da iznudi prekršaj, pa vam je jako teško da ga pritisnete u odbrani. Ako vam se ruka na trenutak nađe na pogrešnom mestu, iskoristiće je protiv vas. Mršaviji je, pa svaki kontakt sudijama izgleda pregrubo i dodele mu slobodna bacanja. Istakao bih i Najdžela Hejsa-Dejvisa i Kendrika Nana, fenomenalni igrači. Svaka utakmica protiv njih je za mene izazov, ali to je moj posao i njemu se radujem.
Vejd Boldvin EPAimages
Reklo bi se da uživate u duelima sa najboljim igračima protivnika?
– Naravno. Sećam se utakmice protiv Nana i priče o njegovom zakucavanju preko mene. Ljudi zaboravljaju da sam imao četiri faula i da sam probao da izblokiram to zakucavanje, rizikovao sam da završim utakmicu ranije. Ali socijalne mreže bruje o tome kako je Kendrik zakucao preko mene, a ja se smejem jer upravo sa Nanom treniram tokom leta. Poručio sam mu „Se*onjo, imaš sreće što sam imao četiri faula, znaš da bih te izblokirao i poslao na parket“. Zajedno se smejemo, jer se poštujemo kao rivali. Volim momke koji su u vrhu našeg posla, ali i oni poštuju mene, jer znaju da će uvek morati pošteno da se oznoje za svaki koš protiv mene.
Koliko su Vam u usavršavanju igranja odbrane pomogli treninzi sa Kajrijem Irvingom u Bruklinu?
– Mnogo, ali nažalost nisam imao mnogo prilike da se testiram protiv Kajrija. Imali smo probleme sa povredama i on i ja, pa nisam imao priliku da igram protiv njega koliko sam želeo. Radili smo mnogo vežbi zajedno, ali intenzivnih 1 na 1 partija smo vrlo malo odigrali. Mislim da mi je najviše pomoglo igranje kod trenera Tonija Beneta na koledžu, jednog od najvećih defanzivnih umova na svetu. Imao sam sreće da od samog početka karijere budem okružen vrhunskim stručnjacima i košarkom na visokom nivou.
Postali ste defanzivno orijentisani od rane mladosti?
– Mislim da sam bio spreman poput profesionalca sa 11 godina. Odrastao sam u kalupu profesionalca, da tako kažem. Sećam se treninga u tom uzrastu, to je bio pakao. U srednjoj školi smo imali treninge kakve ni Din Smit ne bi smislio (prim. aut. trener poznat po izuzetno napornim treninzima), a onda sam tokom AAU turneje igrao pod dirigentskom palicom Bua Vilijamsa, trenera Alena Ajversona.
EPAimages
Kakav je bio osećaj prvi put zaigrati u Beogradu protiv Crvene zvezde i Partizana?
– Recimo da mi je mnogo drugačije sada u odnosu na prvi put kada sam istrčao pred te navijače. Sada sam se navikao, ali se uvek začudim koliko je neverovatno. Pokušavam da se koncentrišem na teren i na povoljan rezultat, jer je to najvažnije. Jako je teško. Mnoge igrače ta atmosfera izbaci potpuno iz ritma, što i nije čudo. Već neko vreme imam tu čast da igram ovde, pa mi je svaki put jasno šta me čeka. Znate da će biti glasno i naoštreno, ali na vama je da odete tamo i dođete do pobede. Savetujem novim momcima da sagnu glavu, ne gledaju mnogo na tribine i koncentrišu se samo na loptu i teren. Ali prvi put kada sam došao, rekao sam sebi „Vau, šta je ovo, čoveče?!“. Možda najbolja atmosfera u čitavom svetu sporta, svakako je bolje od koledža.
Tokom bogate karijere igrali ste sa Džabarijem Parkerom u Barseloni, zašto nije uspeo da se pokaže u pravom svetlu u Partizanu?
– Da, sjajno smo se slagali. Kevin Panter, Džabari i ja smo se lepo družili u Barseloni, ali mogu da kažem samo moje mišljenje. Dobro sam ga upoznao, često smo razgovarali i provodili vreme zajedno. Džabari je momak koji ne mari za novac, slavu i te stvari. Parker je košarkaš koji samo želi da pomogne timu da pobeđuje i samo ga zanima košarka. Nikada ga nećete videti kako pije alkohol, jede lošu hranu i izlazi po klubovima svake večeri. Džabari je pravi profesionalac. Samo mu je potrebno vreme, mora da stekne utisak da je u pravom okruženju, jer uvek postavlja pitanje „Mogu li da pobeđujem ovde?“. On želi da upoznaje ljude i bude dobar sa svima. Kada razgovara sa novinarima, on to radi sa puno poštovanja, ali samo ako ste se i vi prema njemu postavili tako od starta. Ukoliko bude tako, svaki put će vam pružiti ruku i razmeniće par reči sa vama. Džabari vrednuje stvari mnogo veće od košarke i mislim da je problem u Partizanu nastao jer su svi od njega očekivali mnogo i odmah. Svi su želeli da od starta ubacuje 20 poena po utakmici, ali on nije takav.
Anderson i Parker Starsportphoto©
Verujete da ga je pritisak od očekivanja poremetio?
– Ne od očekivanja koliko od vremena za koje su svi očekivali da ispuni ta očekivanja. Nije dobio priliku da se upozna sa navijačima, saigračima i gradom. Kada ga upoznate, shvatite da nije onakav kakvim ga javnost predstavlja i smatra. Jako mu je stalo i radi vrlo naporno svaki dan na treninzima. Samo mu treba vremena. Isto je bilo i u Barseloni kada je tek stigao, ali je dobio poverenje i vreme da pronađe ritam. Ovde je odmah stavljen u situaciju da mora da isporuči u napadu i odlučuje utakmice. On je za to svakako sposoban, ali treba mu malo vremena. Mislim da će navijači i klub zažaliti zbog svega, jer su propustili priliku da jednu tako sjajnu osobu imaju u svojoj svlačionici. Smatram da ne zaslužuje zvižduke publike ako se vrati u dresu protivničkog tima. Nedostajaće kao osoba pre svega, iako je i kao košarkaš jedan od najboljih. Kada imate košarkaša takvih osobina, morate da ga poštujete, a ne bih rekao da je Partizan to uradio.
