Retko koja ličnost sa naših prostora može da se pohvali karijerom koja obuhvata holivudske crvene tepihe, stazu Formule 1, najvažnije svetske sportske događaje, ali i rad u jednom od najvećih klubova u ovom delu Evrope. Biljana Obradović, master komunikolog i novinarka sa tridesetogodišnjim iskustvom, postala je sinonim za profesionalizam, etiku i viziju.
Od legendarne emisije „City“, preko više od 700 intervjua sa najvećim zvezdama svetske kinematografije, do revolucionarnog rada u PR sektoru fudbalskog kluba Partizan i postavljanja novih standarda u Železničaru iz Pančeva, Biljana ostaje primer nepokolebljive žene u tradicionalno muškom svetu.
U opširnom intervjuu za Sportski Portal, Biljana je otkrila kako je tekao njen karijeni put, govorila je o teškim bitkama koje je vodila kao žena u muškom svetu fudbala, ožiljcima koje je ostavio odlazak iz Partizana, ali i o neverovatnoj snazi potrebnoj da se nakon svega vrati još uspešnija.
Sve je počelo već od detinjstva
Kada pogledate unazad tri decenije karijere, čini se da je sve krenulo mnogo ranije nego što su kamere zvanično počele da snimaju. Kako pamtite detinjstvo i da li ste još tada slutili da će mediji postati Vaša sudbina?
– Interesantno je da sam ja još kao mala, dok sam išla u vrtić, išla na gimnastiku. Nećeš verovati kako se neke stvari reflektuju 30 godina kasnije – učestvovala sam na tadašnjem sletu na stadionu Partizana. To je bio onaj period kad je bila čuvena pesmica: „Kolo, kolo, kolo malo, oko sveta, odnosno tada oko sveta, al' oko cveta procvetalo“. Svirala sam klavir, kasnije sam to nastavila u osnovnoj školi, išla sam na ritmičku gimnastiku kod Milene Reljin na Senjaku i prosto je sve bilo obojeno tim svetlom. Išla sam u osnovnu školu „Jovan Dučić“ u 21. bloku, što je onako malo simpatično za sve koji znaju da navijam za Partizan. Kasnije sam išla u „Devetu gimnaziju“ i u jednom trenutku sam razmišljala da li da upišem književnost ili novinarstvo, ali je ipak prevagnulo ovo drugo.
Privatna arhiva
Vaš ulazak u svet medija vezuje se za televiziju Pink, ali mu je prethodilo iskustvo u svetu lepote. Koliko su ti izbori za Mis zapravo trasirali put ka novinarstvu?
– Kako to obično sudbina zna da izrežira, sa 18 godina počinjem sasvim slučajno da radim na televiziji Pink. Ali, hoću da kažem da je moj život negde bio apsolutno vezan za medije, jer sam ja učestvovala na nekoliko izbora za Mis. Recimo, bila sam na izboru za Mis Tinejdž Jugoslavije koji se održao u Sava centru. Taj izbor je bio specifičan po tome što su se tu birali najbolji mladi fizičari, matematičari, nije bilo samo tog šetanja kao danas. Posle toga sam bila druga pratilja na izboru za Mis sveta u Herceg Novom i prijavila sam se na izbor za Mis Jugoslavije. Ušla sam među 20, ali ne i među 15, a tada sam to baš onako tragično doživela.
Iako je sve tragično doživela, Biljana je dobila zlata vrednu poruku od Vesne Jugović.
– Tada me je Vesna Jugović pitala: „Šta ti želiš da budeš?“, a ja sam rekla da želim da budem novinarka, da želim da budem kao Orijana Falači. Ona mi je tada rekla: „E pa mislim da je onda dobro što nisi ušla među prvih 15, iako si imala apsolutno sve predispozicije, zato što će te život odvesti na drugu stranu…“ I zaista je tako bilo… Sa Vesnom sam i dan-danas u kontaktu, ali novinarstvo je moja prva ljubav. Danas sam master komunikolog sa 30 godina karijere.
Momenat koji je sve promenio
Kako je izgledao trenutak kada ste shvatili da postajete deo kultne emisije „City“?
– Dolazak na Pink je bio sasvim slučajan. Bavila sam se manekenstvom i tadašnja supruga Nenada Zimonjića, Mina Zimonjić, imala je svoju modnu agenciju. Pozvala me je na kasting za reklamu. Sećam se, bio je februar, hladno, ja bolesna. Razmišljala sam da li uopšte da idem, više je bilo ne nego da, ali pošto mi je tadašnji CK bio bukvalno ispred kuće, otišla sam. Oni su zapravo krili da prave kasting za „Hello Top-listu“ koju su tada vodili Boško i Stanko. Imali smo nekoliko zadataka, recimo par rečenica koje smo morali da dopunimo. Svi znaju za tu moju čuvenu rečenicu kad sam rekla ispred kamere: „Ja nisam Klaudija Šifer, ja sam Biljana, ovo je novo izdanje emisije Hello“.
U momentu je pomislila da je propustila veliku priliku, ali…
– Tada su me skroz sklonili sa strane i ja sam pomislila: „Bože Biljana, da li je moguće, toliko si želela da radim na televiziji, a sad su te sklonili“. Pogotovo jer se „City“ tek pojavio – Boško, Aleksandra i Stanko, to je bio takav bum, kao MTV News, i bila je želja svakoga u regionu da se pojavi u emisiji, a kamoli da je vodi. Međutim, ja sam njih toliko oduševila da su me odmah regrutovali i sutradan sam počela da radim „City“.
„>
Biljana Obradović
Biljana Obradović
Privatna arhiva
„>
Biljana Obradović
Početak je bio vatren – prvi intervju i odmah Goran Bregović. Kako se sećate tog susreta?
– Niko mi nije objasnio da treba da uradim samo kratak prilog povodom koncerta, pa sam se ja pripremila za profilni intervju. Počela sam od grupe „Jutro“ i 1977. godine, a on me je onako fino ispreskakao. Stvarno posle toga jedno 10 godina nisam radila intervju sa Bregom. Sreli smo se kasnije u Monaku na Zepter žurci i ja mu kažem: „Je l’ znaš?“, a on kaže: „Znam, znam…“ Verujte mi, imam traume iz detinjstva od tog prvog puta.
Emisija „City“ otvorila Vam je put i do najvećih sportskih događaja na planeti. Koje intervjue i putovanja posebno pamtite?
– Malo ko zna da Pink, koji je i tad bio najgledaniji, nije imao sportsku redakciju, a mene je sve to apsolutno zanimalo. Pratila sam sve utakmice Partizana i ulazak u Ligu šampiona. Radila sam emisiju „24 sata sa Lotarom Mateusom“ gde sam ispratila njegov dan od 7 ujutru do uveče. To je bila jedna od najgledanijih emisija tada. Putovala sam na Rolan Garos, radila intervjue sa Venus Vilijams, Aleksom Koređom, Huan Karlos Fererom, dok je Novak Đoković bio praktično dete. Bila sam u Indijanapolisu i svedok sam onog svetskog zlata koje smo osvojili. Posle toga sam bila u Japanu na Svetskom prvenstvu, u Madridu na Evropskom, u Atini na Olimpijadi…
Vaša reportaža sa staze Formule 1 oduševila je javnost, dok je izveštaj iz Indijanapolisa završio i u knjizi.
– Jedina sam žena koja je vozila Formulu i jedina Srpkinja kojoj je to pošlo za rukom. Bila sam u njihovom mestu Le Kastelje pored Marseja, tamo sam provela dva dana. To je neverovatno iskustvo. Ta emisija i danas postoji na Jutjubu. Kada se neko pita otkud ona u sportu – ja nisam tu tek tako, imam ozbiljan staž iza sebe. To su bila fenomenalna vremena, provodili bismo po mesec dana u Japanu ili Americi, bez mobilnih telefona, šaljući izveštaje sa fiksnih telefona. Bili smo prava ekipa. Moje ime i izveštaj su se čak pojavili u knjizi „Bilo jednom u Indijanapolisu“ koja je izašla pre godinu i po dana.
S'obzirom da se ambiciozna osoba, koji su ciljevi bili vezani za Vaš početak karijere?
– Ja sam Lav-Jarac, brzo se zasitim i uvek težim najvećim ciljevima. Želela sam ekskluzivne intervjue u svetu. Svi znaju moju priču sa Džordžom Klunijem. On mi je bio najomiljeniji glumac i rekla sam da ću završiti karijeru intervjuišući njega. Ali to je zakon privlačenja – kako zračiš, tako privlačiš. Moj prvi svetski intervju bio je baš sa Klunijem! Posle samo šest meseci su me pozvali i pitali: „Biljana, ima jedan intervju u Berlinu sa Klunijem, hoćeš li?“ Bila sam u šoku, planirala sam to za 30 godina, a desilo se odmah. Onda su se poređali intervjui kroz ovih 30 godina – preko 700 svetskih intervjua. Vudi Alen, Ben Aflek, Vin Dizel, Kijanu Rivs, Bred Pit, Anđelina Džoli, Nikol Kidman… Ne postoji osoba iz A-liste koju nisam intervjuisala.
Poziv koji je stigao iznenada
Nakon glamura Holivuda, usledilo je 12 godina u Humskoj. Kako je izgledao prelazak u Partizan?
– Moj život ima te segmente. Radila sam prilog za svoju emisiju „Biljana za vas“ o tome kako izveštavaju novinari Partizana i Zvezde pred derbi. Ja zaista navijam za Partizan – uvek kažem: „Partizan se voli, za druge se navija“. Uradila sam tu reportažu, ali tada nisam imala ambiciju da se time bavim. Doduše, dve godine ranije, spletom privatnih okolnosti, pomislila sam: „Sa ovim iskustvom, ja bih bila sjajan portparol Partizana…“ I eto, dve godine kasnije se to desilo. U početku sam pomagala prijateljski. Tog juna, kad je krenula Evropa, ja sam bila u Kanu. Živela sam tako da sam od 365 dana u godini, bar 250 bila na putu – London, Pariz, Njujork, Majami… Mene tada ništa drugo nije preterano interesovalo.
Dolazak je bio spontan, otkazali ste putovanje, a kakva Vas je situacija dočekala u Partizanu?
– Zvali su me iz Partizana i pitali mogu li da se vratim na par dana da se uradi Liga Evrope. Rekla sam da mogu, ali da imam kartu za Ibicu za 21. avgust. Došla sam, na kraju nisam ni otišla na Ibicu i ostala sam 12 godina u Partizanu. Radila sam sa 19 trenera, sve do 2024. godine, Partizan je bio moj život. Bilo je lepih, ali i mnogo stresnih momenata. Mogu reći da je Partizan vizuelno, onakav kakav je danas, postao takav zahvaljujući onome što sam ja napravila. Godinama smo moj direktor marketinga Peđa Vujović i ja radili bukvalno bez budžeta. To niko nije znao, nismo imali budžet za marketing. Dovodili smo ljude koji vole klub da pomognu… Pre tri godine sam dovela „Golden sport agenciju“, oni su napravili preokret, tada smo dobili i nešto veći budžet za dizajn. Ponosna sam što su oni i danas tamo i što rade te sjajne vizuale i video klipove.
Partizanovo breme
Biti žena u srpskom fudbalu nije lako. Kako ste se nosili sa pritiscima, kritikom i činjenicom da ste često išli ispred svog vremena?
– Da bi bio portparol kluba na ozbiljan način, nije dovoljno samo uzeti izjavu trenera, sesti na konferenciju, već moraš da imaš autoritet kod kolega novinara. Moraš znati da napišeš tekst, uradiš intervju, osmisliš kampanju. Pošto sam putovala, donosila sam trendove iz Barselone ili Mančestera mnogo pre vremena. Sećam se 2015. godine, akcije gde se fudbaleri slikaju sa devojkama za Dan zaljubljenih ili dele cveće za 8. mart. To tada nije naišlo na razumevanje. Partizanova publika je avangarda, pank, treš romantizam – oni često nemaju razumevanja za takve „mekše“ stvari. Ja sam išla ispred vremena, a nisam imala budžet da to uvek ispratim kako treba. Ljudi su mislili da sam ja i fotograf i dizajner, a ja sam imala ljude u sektoru. Ja sam neko ko je izuzetno hrabar, nikada se nisam krila iza drugih. Danas imate ljude na pozicijama kojima je bitno samo da zadrže radno mesto, pa ćute da ih niko ne dira. Ja sam bila javna ličnost, jedna od retkih žena u fudbalu i prva na meti kritike. Svako od kolega novinara može da potvrdi da je Partizan u tom periodu bio izuzetno profesionalan. Sve se znalo na vreme, svaka informacija – to je nivo koji sada držim u Železničaru.
„>
Biljana Obradović
Biljana Obradović
Privatna arhiva
„>
Biljana Obradović
Biljana Obradović
Privatna arhiva
„>
Biljana Obradović
Biljana Obradović
Privatna arhiva
„>
Biljana Obradović
Biljana Obradović
Privatna arhiva
„>
Biljana Obradović
Biljana Obradović
Privatna arhiva
„>
Biljana Obradović
Biljana Obradović
Privatna arhiva
„>
Biljana Obradović
Biljana Obradović
Privatna arhiva
„>
Biljana Obradović
Koliko je snage bilo potrebno da se prežive direktni udari i pretnje koje su pratile Vaš rad u klubu?
– Poprilično sam snažna. Znala sam koliko radim, ali i da me često krive za stvari sa kojima nemam veze – od transfera do dizajna dresa. Bila sam front i sve što se nekom nije sviđalo, ja sam bila kriva. Bilo je tu mnogo botova, ljudi koji otvore po 15 profila. Ja nisam u klanovima, ne pijem kafe, vrlo sam radna i imam svoju etiku. Da nisam jaka, ne bih preživela 12 godina. Bilo je direktnih udara, pretnji silovanjem i smrću koje sam trpela godinama. To su trpeli i igrači… Tome nema mesta u sportu. Danas svako može da komentariše, a da ne poznaje tvoj posao. Ja sam u Partizanu radila pet pozicija i to izuzetno dobro. Nekome mogu da se ne sviđaju moje plave oči, ali to da nisam profesionalac i da nisam držala Partizan i igrače, to ne može niko da kaže.
Rastanak sa Partizanom bio je traumatičan. Kako danas gledate na te događaje, ali i lažne informacije koje su kružile društvenim mrežama?
– Kraj 2024. godine je za mene bio izuzetno traumatičan. Kad znaš koliko si sebe dao, koliko ličnog novca, koliko si živeo za klub 24 sata dnevno… Ja sam za 12 godina bila tri puta na odmoru po šest dana, ali ne da isključim telefon, već sam radila sa plaže. Povredilo me je sve to. Očekivala sam da će me skloniti, navodno zbog navijača, što nije bila istina. Posle onog skandiranja 20.000 navijača – a ja znam da je to bilo instruisano od strane ljudi koji su i dalje u klubu, nisu zaposleni, već su imali uticaj na tih 15 ljudi na istoku. Puštane su lažne informacije da imam platu od 5-6 hiljada evra, da učestvujem u transferima, što je smešno… Partizan je bio ljubav, nisam bila tamo zbog plate. Preko noći sam suspendovana, prebačena da budem menadžer omladinske škole. Krenula sam to da dižem, a u maju 2025. godine sam dobila nezakonit otkaz. Prva tri meseca sam to jako teško podnela.
Novi životni izazov
Ipak, usledili su novi izazovi – Futsal klub Partizan i Železničar Pančevo. Kako je izgledalo graditi sisteme od nule?
– U martu 2025. zove me Nenad Masal, predsednik Futsal kluba Partizan. Rekao je: „Hoćemo da dođete u futsal i uradite sve ono što ste radili u FK Partizan…“ Organizovala sam revijalnu utakmicu bivših asova, podigla klub za šest meseci – krenuli smo iz jedne kućice u Padinskoj Skeli, a danas su u Drugoj ligi i svi znaju za njih. Onda stiže poziv od Bojana Šaranova za Železničar. Bilo mi je teško u početku jer Železničar nije postojao na mapi vidljivosti. Danas je Železničar, posle šest meseci, po digitalnom marketingu i PR-u među top tri kluba u Superligi. Imamo ogroman reach, Pančevo je postalo svesno svog kluba, otvorili smo šop, napravili kalendar… Ako je ikada neko sumnjao, futsal klub Partizan i Železničar su pokazatelj kako radim. Nisam neko ko kuka, shvatila sam to kao novi životni izazov. Iz sistema Humske i Teleoptika otišla sam u Padinsku Skelu i išla korak po korak. Danas sam izuzetno ponosna.
„>
Biljana Obradović
Biljana Obradović
FK Železničar Pančevo
„>
Biljana Obradović
Biljana Obradović
FK Železničar Pančevo
„>
Biljana Obradović
Na kraju, kakav savet imate za mlade generacije koje žele da krenu Vašim stopama u svetu novinarstva i sporta?
– Mi svi rastemo i razvijamo se. U životu ti Bog da samo ono što možeš da poneseš, a posle te nagradi. Mogu da kažem da je 2025. godina, nakon onog stravičnog kraja 2024, izuzetno lepa. Imala sam čak ponudu za jedan od najvećih evropskih košarkaških klubova, ali sam procenila da tu ne bih mogla da dam maksimum jer je pozicija bila previše administrativna, a ja sam kreativac. Danas je problem što mnogi ne znaju šta je visok standard, pa ne vide razliku. Ima mnogo devojčica koje samo žele da se slikaju, ali ako želiš da ostaviš ime i autoritet, moraš imati dubok trag i znanje. U suprotnom, niko te neće shvatiti ozbiljno. Novinarstvo i sport traže emociju, snagu i znanje. Bez toga si bezličan, a televizija i publika to ne praštaju – zaključila je Biljana Obradović razgovor za Sportski Portal.
Slične vesti
Intervjui i životne priče
