Nekada legendarni as Partizana, danas potpredsedik kluba, kaže da je apolitičan, ali mnogi ne mogu da mu zaborave kada je podržao nezavisnost Crne Gore. Priznaje da to nije uradio zbog politike, već zbog prijateljstva sa Milom Đukanovićem.
Đukanović je bio moj prijatelj
– Apolitičan sam što se tiče političkih stavova. Mislim da bi trebalo takvi da budu svi sportisti, ali da mogu da kažu šta misle, da podrže nekoga. Te 1998. godine Đukanović je bio moj prijatelj, I dalje je, kada se vidimo pozdravimo se , pričamo, družimo se – kazao je u emisiji „Za stolom sa Apostolom“ na RTS Predrag Mijatović.
Proglašen je za izdajnika
Proglašen je za izdajnika kada je dočekao Davora Šukera i Roberta Prosinečkog 1994. godine u Valensiji, gde su igrali Hrvati.
– Normalno je da odem i vidim ih. Tada sam bio proglašen za izdajnika. Možda su sa političke strane bili neprijatelji, ali to su moji prijatelji…
Mijatović je trebalo da pređe u Hajduk iz Splita, kada je jedna poseta iz Partizana sve promenila.
– Ne pitajte. To je ta bivša Jugoslavija, ozbiljna liga, Zvezda, Partizan, Hajduk i Dinamo. Bio sam predodređen da idem u Hajduk ili Dinama. Hajduk je nudio najbolje uslove, a kao dečak sam navijao za njih. Ali, Jovo Popović, čuveni general, član Upravnog odbora Partizana, alfa i omega kluba, jedne noći banuo je na vrata kod nas i razgovarao sa mojim ocem. Nije rekao šta će da se dogodi, ali je rekao da ne bi bilo dobro da idem u Hajduk, da narednih godina neće biti dobro, pa da me Partizan želi… Kasnije smo saznali da je to bio general. To je bilo kao da vam je u kuću došao…
Penal je moja trauma
Prisetio se i 1998. gdine, 29. juna i promašenog penala u osmini finala Svetskog prvenstva protiv Holandije.
– Sećam se ove moje traume. Te godine kada smo imali neverovatan talenta, igrali u ozbiljnim ligama, bio je to ozbiljan nivo igrača, samo mesec dana ranije sam doneo Realu sedmu titulu Lige šampiona. Sav, talenat, trud, sve je kulminiralo na Svetskom prvenstvu, koje je bilo atraktivno za sve, posebno navijače koji su mnogo očekivali. Taj penal nije promašen penal, nego kolpas, ne samo nas na SP, nego fudbalske javnosti u Jugoslaviji. Najveća trauma ne samo za mene, ne mogu više da gledam.. Nije to promašen penal, nego je to bio šok za naše navijače, zemlju, naš put koji je mogu da bude bolji. Od 20. maja koji je najsrećniji dan u životu, kada sam Realu doneo titulu, do 29. juna kada je usledio totalni kolaps i najveća trauma. Od statusa Boga do smrtnika u fudbalskoj priči… Tako može da se kaže.
