Naravno da nismo očekivali da će Srbija da „bije“ Nemačku u sred Minhena. Jesmo priželjkivali, nadali se potajno, verovali kao što deca veruju u Deda Mraza, a mi odrali da će nam se ispuniti neke želje za koje znamo da je potrebno čudo da bi se desile, ali ne odustajemo. E tako smo i sinoć verovali da fudbalska reprezentacija Srbije može do čuda zvanog pobeda u Minhenu.
Poražena je 2:0, što i nije tako strašno. I niko za ovaj meč reč jednu ne bi rekao, da je samo do rezultata. Problem je u svemu ostalom, šutevima u okvir gola, načinu igre koji ne obećava ama baš ništa. Ipak, hajde da kažemo da je to bila strašna Nemačka, koja do ove utakmice predvođena novim selektorom Jirgenom Klopom, nije ostvarila nijednu pobedu. Želeli su i „panceri“, hteli su da se dokažu pred svojim narodom, u srcu Nemačke. Uspeli su u tome, bolji su za klasu i najprostije rečeno – desilo se upravo ono što je bilo realno, nikakvog tu iznenađenja nije bilo.
Veći problem od viđenog u Minhenu je što je to treća utakmica u Ligi nacija i treći poraz. Prethodna dva puta, Srbija je poražena na „Marakani“ pred zbirno 20.000 ljudi, prvi put od Grčke, drugi od Holandije, oba puta identičnim rezultatom (2:1). Pre prve utakmice jesu se svi nadali. Možda i pomalo neutemeljen optimizam, ali kad je našem narodu bio problem da veruje i očekuje kad je reč o sportskim događajima? Jenjavala je vera od meča do meča i sada je maltene više i nema. Evo, da pitamo ljude na ulici šta će Srbija uraditi za dva dana u Ajndhovenu protiv Holandije, daj Bože da barem jedno kaže da će pobediti.
EPAimages
Stoga je potpuno nejasan mehanizam odbrane za kojim je posegao Veljko Paunović na konferenciji nakon poraza od Nemačke. Atipično za njega, mada je lepo što smo videli da ima i tu stranu, imao je poruku za naciju.
– Onom koji nema strpljenja, ja ne mogu da ga dam. Moramo da shvatimo jedno: ako će rezultat da nam bude jedini parametar, da idemo od utakmice do utakmice i stalno smo na tom ringišpilu osećanja, onda nigde nećemo stići. Stalno smo u nekom kontekstu „kad će, šta će“, stalno neka drama i tragedija – poručio je Paunović.
U nastavku svog izlaganja Paunović je imao zanimljivu rečenicu u kojoj kaže da je malo „nas koji smo negde radili na strani i napravili rezultat“. Potpuno suludo. Dakle – kad mu je negde išlo dobro, kad je verovatno radio u srećnijim okolnostima, imao bolji tim, požrtvovanije igrače, verovatno i lakše protivnike – onda je on zaslužan i sada koristi referencu da je negde radio i napravio rezultat. Ne sporimo, naprotiv. Taj rezultat ga je i doveo na mesto selektora.
Ali hajde onda i sad da nazovemo stvari pravim imenom – klima u fudbalu je trenutno loša, Srbija je nekim spletom okolnosti u A diviziji Lige nacija, gde su protivnici značajno jači od nje. Onog trenutka kada je preuzimao reprezentaciju, Paunović je dobro znao gde dolazi. Znao je šta ga čeka, šta može da se desi, a bolje od svega, iako je dugo radio u inostranstvu, znao je kako će narod da reaguje na neuspeh. Prihvatio je, kao odrastao i odgovoran čovek, spreman da se nosi sa svim problemima. Prihvatio je, jer je stvar prestiža biti selektor, jer je uvek posebna stavka dokazati se u svojoj zemlji i među svojim narodom. Lepo je kad vas vole u Americi, Meksiku, Španiji…ali svi koji su radili preko, najviše vole da budu obožavani u Srbiji. Prihvatio je i jer je dobro plaćen za svoj posao. Kako je to nedavno objasnio trener AEK-a Marko Nikolić – nema se vremena za čekanje, ovo je vreme kapitalizma, plaćen sam da isporučim rezultat.
EPA/ANNA SZILAGYI
Možda Paunović nije u privatnom klubu kao Nikolić i možda ga ne plaća jedan gazda, ali kao što uspešni Marko ispostavlja račun bogatom Grku, Paunović ispostavlja račun celoj naciji. I ne sme da dozvoli da on kritikuje narod. On je plaćen da radi i polaže račune onom ko ga je doveo. I pozicija mu je javna i podložna kritici. Oh, kako je samo dobra meta za kritičare, valjda to znaju i ptice na grani da u Srbiji žive milioni selektora koji uvek sve umeju bolje od onog ko je stvarno selektor. A narod sme da kritikuje njega. Zavaljen u svojoj fotelji, sa pivom u jednoj i činijom čipsa u drugoj ruci, običan navijač ima pravo da kritikuje Paunovića, igru, fudbalere. Da li je fer i da li je uvek opravdano? Naravno da nije. Ipak, to je činjenica, tako stoje stvari. Još ako je taj navijač ustao u pet ujutro, radio osam, devet sati danas za platu da jedva prehrani porodicu, pa onda umoran sedne da gleda fudbal i od meča do meča vidi užasnu igru i poraz do poraza, pa naravno da će da kritikuje. Više frustriran sobom nego fudbalom, razume se, ali mora na nekom da iskali bes. A selektorovo je da se fokusira na svoj posao i ne traži od naroda strpljenje.
Na kraju, i narod bi trebalo malo da se sabere i ne preteruje. Teško je prihvatiti, ali Srbija je trenutno loša u fudbalu. Potrebno je mnogo vremena i to bez ikakve garancije, da će jednom biti bolje. Hoće li Paunović biti tu ili će otići pre ozdravljenja? Pojma nemamo, ali ako mu je za utehu – kritikovaće narod u onog sledećeg. I tako dok je sveta i veka… Ko zna šta taj prosečan navijač izbacuje iz sebe time što pljuje reprezentaciju. Na selektoru je da ne shvata lično i nikako ne odgovara, inače ode sve u potpunu propast.
