Džeki Džojner Kersi je jedna od najuspešnijih atletičarki svih vremena, osvajačica šest medalja sa Olimpijskih igara, ali iza njenih velikih uspeha krije se priča ispunjena izazovima, gubicima i borbi za opstanak. Odrasla je u problematičnom kraju Sent Luisa, gde su pucnjave i pljačke bile deo svakodnevnice. Još kao dete znala je da prepozna opasnost i da se snalazi u okruženju koje nije bilo bezbedno. Kako je govorila odrastanje u takvim uslovima naučilo ju je da kasnije u životu bude snažna pred brojnim preprekama. U njenom kraju decu su često čuvali stariji poznanici, koji su pazili na njihovu bezbednost. Džeki je od roditelja naučila da se trud i upornost uvek isplate.
Njeni roditelji bili su veoma mladi kada su je dobili. Otac je imao 14. godina, a majka 16. godina. Uprkos teškim životnim okolnostima, njihov primer usledio joj je veru da nikada ne treba da odustane.
– Da, to su bili vrlo mladi ljudi koji su rano morali da razumeju prioritete. Isto tako su pokazali i da uprkos nepovoljnim okolnostima nikad neće odustati od mene. A taj stav preneli su i na mene, baš kao i uverenje da će vam se težak rad uviek vratiti, ako ne na sportskom polju, a onda izvan njega. Primer mojih roditelja naučio me je da me okolnosti nikad ne obeshrabre, nego da tražim put kako da zbog takvog iskustva postanem još bolja – rekla je Džeki.
EPAimages
Veliki udarac doživela je kada je sa samo 18. godina ostala bez majke. Taj gubitak ju je primorao da preko noći postane samostalna.
– Gubitak majke me je jako uzdrmao i danas mi teško padaju njene bolničke slike, taj je događaj odredio moj životni put. Nakon toga morala sam da naučim biti samostalna. Više nije bilo onoga: „Pusti to, mama će to učiniti za tebe.“ Bilo je teško i izazovno, a ujedno sam se borila s vlastitim nesigurnostima. Svi su u meni videli snažnu sportistkinju, dok sam se ja iznutra borila sama sa sobom. Na kraju sam uspela maminu ljubav da pretvorim u izvor nove snage i nisam dopuštala da iko ima prednost preda mnom samo zato što sam odrastala bez majke – obijasnila je atletičarka.
Njena baba je bila uverena da će ona jednog dana biti prva u nečemu, pa joj je ona dala ime po Džeklin Kenedi.
– Ona je na jednoj slici napisala da ću ja biti „prva dama“ u nečemu. A ja sam posle shvatila da to mogu postati u atletici – dodala je Amerikanka.
Njeno odrastanje bilo je u jako opasnom kraju, gde je svedočila pucnjavama i pljačkama, pa ju je i to oblikovalo.
– Kada odrastaš u okruženju u kojem čuješ pucnjavu, svedočiš pljačkama, onda ti kasnije u životu ništa nije čudno. Na neki način sam i zahvalna na tom iskustvu, jer ono me je naučilo veštini preživljavanja. Neki pomisle da sam slaba ako sam ljubazna ali se varaju. Osim toga, i danas mogu jako dobro da prepoznam osobe upitnih moralnih vrednosti. Takođe, osetim i kad neko šačlje dobru vibraciju.
Tokom studija na UCLA dobila je košarkašku stipendiju, ali se ubrzo suočila sa još jednim velikim izazovom, dijagnostikovana joj je astma.
–Tu sam dijagnozu dobila na prvoj godini fakulteta, ali ćutala sam o tome jer sam bila uplašena da ću izgubiti stipendiju. Uostalom, bilo je dana kada nisam mogla uopšte da trčim, pa sam se morala da se edukujem, menjam i prihvatim astmu kao još jednu protivnicu. Znala sam da ću sa tim da se nosim ceo život, pa sam razradila taktiku, odnosno plan kako da živim sa tim problemom. A to je značilo da moram biti disciplinovana, kako na stazi tako i izvan nje. Prvi put sam osetila na zadnjoj godini srednje škole, kada sam bila državna prvakinja na 400 metara. Promenom vremena počeli su se javljati problemi. Na UCLA-u sam zapravo dobila košarkašku stipendiju i sećam se da sam jednom istrčala običnu kontru, a zadihala sam se kao da sam trčala ne znam koliko dugo. Posetila sam nekoliko lekara i ustanovili su da imam astmu. Nisam im odmah verovala i nisam uzimala terapiju, sve dok nisam završila u bolnici. Tada sam shvatila da postoje vremenski intervali koji astmatičarima otežavaju disanje i da će biti dana kada ću moći da trčim gotovo u nedogled, ali i onih kada ću raspolagati sa samo 40 odsto plućnog kapaciteta – rekla je Džeki.
Bila je četiri puta Svetska prvakinja i osvojila ukupno šest olimpijskih medalja, od čega tri zlatne. Postavila je na Olimpijskim igrama u Seulu 1988. godine nedostižan svetski rekord od 7.291 boda u sedmoboju, čime je postala prva žena koja je prešla granicu od 7000 bodova.
