Pre više od dve decenije izgubio je sina Vladu tokom treninga Crvene zvezde, ali od fudbala nikada nije otišao. Naprotiv, upravo na mestu najvećeg bola nastala je priča koja danas okuplja generacije dece i čuva uspomenu na mladića čije ime u ovom kraju niko nije zaboravio.
Na mestu gde se danas nalazi sportski centar nekada je bila zapuštena parcela. Posle tragedije koja je pogodila porodicu Dimitrijević, pojavila se ideja da se izgradi prostor u kojem će deca trenirati, družiti se i odrastati uz sport.
– Bilo je mnogo teško i verujte da ne želim ni da se prisećam tih trenutaka. Doneli smo odluku da sagradimo memorialni sportski centar. Ta ideja je prevagnula i krenuli smo da radimo. Ovde je bila ruina, trebalo je mnogo vremena da se sve raskrči i dovede u neko pristojno stanje, ali želja da nam sve liči na našeg Vladu bila je jača od svega – priča Nedeljko.
Radovi su počeli 2003. godine. U izgradnju su se uključili članovi porodice, prijatelji i lokalna zajednica, a dve godine kasnije centar je otvorio vrata za prve generacije dečaka.
– Ulagali smo nadčovečanske napore. Ja, supruga, ćerka, kasnije i moj otac. Sve što danas vidite nastajalo je korak po korak. Kada se osvrnem unazad, ne znam da li bih imao snage da sve to ponovo prođem, ali motiv je bio jači od svega. Kao da mi je Vlada govorio kako sve treba da izgleda – kaže on.
Danas kroz ovaj sportski centar prolaze stotine mališana. Mnogi od njih nastavili su put ka velikim klubovima, a među najpoznatijima je reprezentativac Srbije Andrija Maksimović.
– Kada je Andrija došao kod nas, trebalo mi je dva minuta da ga vidim i rekao sam da je poseban. Njegov transfer je najveći u istoriji srpskog fudbala i to je velika nagrada za sav trud koji smo uložili. Ali nije samo Andrija. Mnogo dečaka iz našeg kluba danas igra širom Srbije i Evrope – priča Dimitrijević.
Andrija Maksimović Starsportphoto
Ipak, priznaje da mu trofeji i uspesi nisu najvažniji.
– Sve što uradimo, pitamo se da li liči na Vladu. To je ono što nas vuče napred. Da njegovo ime živi kroz sport, kroz ovu decu i kroz sve što ovde radimo – kaže Nedeljko.
Posebno mesto zauzima tradicionalni memorijalni turnir koji se održava svakog 1. oktobra, na dan kada je Vlada izgubio život. Na turniru učestvuju najveći klubovi iz Srbije i regiona, a ove godine biće održan jubilarni, dvadeseti po redu.
– Kada vidite 400 ili 500 dečaka kako stoje oko Vladinog groba i polažu cveće, srce vam bude puno. Znate da će otići kući i pričati o njemu svojim roditeljima. Tako njegovo ime živi i dalje – kaže Nedeljko.
TV Informer
Ni posle 26 godina bol nije nestala.
– Najteže je kada dođu praznici. Tada pomislim kako bi Vlada došao kući, seo sa nama, a njega nema. To nikada ne prolazi. Krenem da sređujem travu pred memorijal, gledam njegove slike, pa suze same krenu. Radiš i plačeš, ali nema predaje – priznaje.
Danas mu dodatnu snagu daju unuci.
– Kada vidim unuka Vuka na terenu i dve unučice, znam da moramo dalje. Bog je uzeo Vladu, ali nam je dao njih. Zato nema predaje, samo gledamo napred – govori kroz emocije.
Dok se trening završava, deca polako napuštaju teren. Roditelji se razilaze, lopte se sklanjaju, a Nedeljko ostaje još nekoliko trenutaka uz aut-liniju. Gleda u teren koji je nastao iz tuge, ali koji danas odzvanja dečjim smehom.
Za njega fudbal odavno nije samo igra. To je način da uspomena na sina traje i da, kroz svako dete koje istrči na teren, deo Vlade nastavi da živi.
