Istorija je neumoljiva – ne priznaje pretpostavke, i kod nje ne važi pravilo „šta bi bilo kad bi bilo“. Prostor za ispravku ne postoji, beleži samo ono što se zaista dogodilo i što niko, koliko god se trudio, ne može da ispravi. Ipak, van njenih korica, među običnim smrtnicima, ostaje večita potreba da se zaviri u alternativne tokove vremena. Da se zamisli kako bi svet izgledao da su neke odluke donete ranije, signali prepoznati na vreme, a greške izbegnute…
Upravo u tim mislima krije se pobeda i poraz. Pobeda, jer smo težim putem naučili. Poraz, jer nismo na vreme reagovali, a da jesmo – Airton Sena, bi možda danas bio živ. Ipak, kao što rekosmo istorija se ne bavi tematikom „šta bi bilo kad bi bilo“ već onom što se zaista desilo. Zapravo, jedina je istina da tadašnji čelnici FIA nisu želeli da vide ono što je svima, vrlo verovatno, bilo jasno.
Svet se spremao za još jednu trku najbržeg cirkusa na svetu – Formule 1. Na red je došla Imola, Velika nagrada San Marina… Opšte mišljenje glasilo je da brzina bolida uveliko nije odgovarala uslovima na stazi, dokaz je, nažalost, stigao brže nego što je iko mogao da pretpostavi.
Tmuran subotnji dan u Imoli presekao je jeziv prasak iz krivine Vilnev. Slavni Austrijanac – Roland Racenberger, izgubio je kontrolu nad bolidom i pri brzini od 314 kilometara na sat zakucao se u betonski zid. Silina udarca, još uvek ne zabeležena u istoriji Formule 1, dovela je do pucanja Racenbergove formule. Lekarska ekipa brzo je izašla na teren, Austrijanac je spakovan u helikopter, ali je po dolasku u bolnicu konzilijum doktora mogao da konstatuje samo – smrt.
EPAImges
Vest o smrti Rolanda Racenbergera odjeknula je svetom. Mnogi su očekivali da će predstojeća trka biti odložena, ali nije. Vozači su, iako šokirani pogibijom kolege, morali na stazu, a tada niko nije slutio da je odlazak Austrijanca najavio niz tragičnih događaja.
Kako kažu živi svedoci, tok 30. aprila 1994. godine najviše se potresao – Airton Sena. Legendarni Brazilac izuzeto je cenio ljudske kvalitete austrijskog kolege, verovatno jer se Racenberger Formulom 1 bavio iz ljubavi, baš kao i „Kišni čovek“. Otišao je do mesta nesreće, okrenuo se i briznuo u plač.
– Airtone, šta ti je ovo trebalo? Osvojio si tri titule, najbrži si na svetu. Spakuj se i idi na pecanje – rekao mu je tada glavni doktor Formule 1 – Sid Votkins.
Kao i uvek, Sena je uradio po svom. Umesto da odustane spremao se za trku, a zajedno sa sobom je u bolid poneo i zastavu Austrije. Želeo je da, ukoliko pobedi, svom nastradalom kolegi posveti trijumf.
– Postoje stvari nad kojima nemamo kontrolu. Ne mogu da odustanem, moram da nastavim – rekao je Sena.
Samo dan kasnije, Airton Sena je nastradao na istoj stazi. Lekarska ekipa je u kokpitu bolida pronašla austrijsku zastavu, a 1994. godina zauvek će biti urezana po tragičnoj pogibiji legendarnog Brazilca. Ostalo je samo ono čuveno – „šta bi bilo kad bi bilo“, i nada da bi sudbina jednog od najboljih automobilista svih vremena bila potpuno drugačija da je neko tog 30. aprila poslušao „Racenbergerovu opomenu“.
